БРОЂАНКА АНАСТАСИЈА МИТРОВИЋ: ОД СЛУЧАЈНОГ ТРЕНИНГА ДО ВЕЛИКЕ ЉУБАВИ ПРЕМА КАРАТЕУ

-У карате улажем доста труда и рада како бих била што боља и како бих у будућности видјела резултате онога чему сам сада посвећена,- истиче Анастасија. У свему, како каже, има велику подршку родитеља.

Борилачке вјештине обједињују технике самоодбране и усвајање дисциплине, а позитивни ефекти уопште бављења борилачким спортовима потврђени су и бројним научним истраживањима. Карате припада тврдим стиловима који побољшавају физичку кондицију, брзину и снагу која се из ње добија и данас је један од популарнијих спортова међу младима.

Анастасија Митровић карате тренира од 2017. године. Успјешна је у овом спорту и до сада се окитила бројним медаљама и пехарима. За најперспективнијег младог спортисту општине Брод проглашена је 2021. године. Члан је београдског Карате клуба „Партизан“, а од недавно и репрезентативка Србије.

Када си почела тренирати карате?

Анастасија: Карате сам почела тренирати 2017 године на наговор пријатеља који су већ тренирали и причали ми како им је лијепо на тренинзима.

Кренула си у бродском Карате клубу „Полет“, а након тога и у карате клубу у Славонском Броду?

Анастасија: Да, прве две године сам тренирала само у КК Полету, а онда сам видјела да су ми само два тренинга седмично недовољна за неки озбиљнији резултат па сам ,паралелно, ишла и три пута седмично у Славонски Брод. Пошто у Полету нема такмичара мог узраста задње три године тренирам само у Славонском Броду. Искористила бих ову прилику да се захвалим тренерима Здени и Нени Хорват те Борни Ченгић који су ме прихватили као своју и могу слободно рећи да без њих не бих ништа могла. Тренутно сам члан и београдског КК „Партизан“.

Одакле ти у Партизану и како функционише прича са овим београдским клубом?

Анастасија:  Партизан је клуб за који сам одувјек навијала. Почетком 2022. године на једном турниру у Београду имала сам 5 мечева појединачно и 2 екипно и остварила сам свих 7 побједа. То је гледао тренер Партизана и позвао ме да постанем њихов члан. Регистрација нових чланова је била у септембру и до тад смо ријешили и држављанство, пошто је мој циљ био и да уђем у репрезентацију Србије. У октобру сам имала  један турнир и државно првенство Србије и одмах сам изборила мјесто у репрезентацији. А прича функционише тако да ме тата на свако такмичење мора одвести у Београд и онда путујем са Партизаном. Затим он опет, након дан или два кад се вратим, дође по мене у Београд.

Колико одрицања је потребно за једну такву каријеру каква је твоја?

Анастасија: Не сматрам ја да сам се баш много чега одрекла. Истина, мање излазим у град кад је сезона турнира од већине моје генерације, али на другој страни сам на добитку јер много путујем.  Многа лијепа мјеста сам видјела, много људи упознала и заиста не сматрам да сам за нешто ускраћена. Чак, напротив. Зато и сматрам да свако, али баш свако, дијете треба да се окуша у било ком спорту.  Да буде упорно и не одустане ни на првој, ни другој ни стотој препреци.

Коју школу идеш и како усклађујеш све обавезе са каратеом?

Анастасија: Похађам други разред Пословно- информатичке школе бродског  СШЦ „Никола Тесла и врло добар сам ђак. Није лако све уклопити али некако успјевам. У већим срединама постоје спортске гимназије и већина такмичара похађа управо ту школу. А тамо је све подређено тренинзима и наступима и то је много лакше.

Да ли некад пожалиш и пожелиш да одустанеш?

Анастасија: Да пожалим сваки пут кад изгубим. Пожалим, али само зато што нисам јаче тренирала. А о одустајању нећу ни да причам. Мало ми је непозната та ријеч одустати! Ја се водим оном изреком да у животу није битно колико си пута пао, БИТНО је да си сваки пут и устао.

Којим успјесима се највише поносиш?

Анастасија:  Поносим се сваком својом медаљом. Од прве до посљедње. Не могу ни једну посебно издвојити. Била сам јако срећна кад сам постала члан Карате клуба Партизан. Онда сам била још срећнија кад сам постала репрезентативка Србије. Сваки добар меч који одрадим доноси нову срећу и нови понос.

Како твоје друштво реагује на твоје бављење каратеом?

Анастасија: Друштво се навикло на то да ја много тога подређујем каратеу, да сам у сезони викендима јако често одсутна из Брода. Они све то  разумију.

Какви су даље планови што се тиче каратеа?

Анастасија: Увијек ми је на првом мјесту жеља да ме повреде заобиђу. У овој години је Свјетско првенство у Италији и мој план је да се изборим за наступ тамо. То ће бити јако тешко пошто из сваке државе, у једној категорији, право наступа има само један такмичар. Биће тешко, али не и немогуће. Мора се ту много тога поклопити.

Твоји планови даље у животу? Планираш ли на факултет и мислиш ли да ћеш успјети да га ускладиш са каратеом?

Анастасија: Ја још не знам шта ће бити мој животни позив. Имам још две године средње школе, а до тад ће бити много јасније шта, како и гдје.

Шта би сматрала врхунцем своје спортске каријере, односно шта би био неки циљ послије ког би рекла: Е, сада је доста, све сам остварила?

Анастасија:  Ја сам још на почетку и не бих то још могла назвати каријером. Треба још много крви, зноја и суза пролити да бих рекла имала сам каријеру.Тренутно сам такмичар и можда се некад одлучим опробати као тренер или судија, ко то зна. Сад сам сконцентрисана само на такмичења и размишљање о било чему другом само би ми штетило, закључила је Анастасија. Б.К.